Nedeljko Elek se čini kao čovek koji ima više faza nego priroda samih elemenata. Možda zato što je Elek, čini se, bogatiji od prirode. On je predsjednik Nadzornog odbora Olimpijskog centra Jahorina, direktor preduzeća Sarajevo-gas sa sjedištem u Istočnom Sarajevu, počasni konzul Bjelorusije u Bosni i Hercegovini, brat Emira Kusturice, i odani ekonom u carstvu Milorada Dodika. A ako slučajno nije postao još nešto, on protiv prirode vodi sa golom razlikom.
Nedavno je gostovao u emisiji "Istraža", gde je, između ostalog, govorio o mogućem hapšenju i procesuiranju. Naveo je da se ceo proces protiv njega odvija kroz pet faza koje je on sam utvrdio, faza koje su postale neka vrsta teorije njegovog delovanja. Te faze su detaljno opisane u nekoj nepoznatoj knjizi autora kojeg Elek izbegava da imenuje jer se, kako kaže, ne slaže s njegovom ideologijom – iako je malo verovatno da Elek zapravo deli ideologiju samog autora, s obzirom na to da mu je ideologija uglavnom usmerena ka profitu.
Prva faza, kako Elek kaže, počinje inicijacijom, koju čini podnošenje anonimne krivične prijave. Sledeći korak je "promocija slučaja", gde se u javnosti stvara slika o osobi koja je predmet napada, najčešće putem naslovnih stranica novina i centralnih pozicija na portalima. Treći korak je etabliranje slučaja, što znači da se upire prstom (ili čak cijelom rukom) na "krivca". Četvrta faza predstavlja pritisak na pravosuđe, dok je u poslednjoj fazi tužilaštvo na kraju primorano da počne raditi – ali pod ogromnim pritiskom.
Elekova teorija je teorijski savršena, ali ima dva praktična problema. Prvi, manji problem koji se najviše dopada onima na vlasti, jeste što Elek veruje da postoje samo oni koji viču da su ljudi na vlasti "lopovi", ali da zapravo "lopova nema". Dakle, nije pitanje da li je neko nešto ukrao, nego pitanje ko je uopšte imao pravo da piše o tome. Niko ne tvrdi da je Elek nešto ukrao, ali logika je jasna: čim neko napiše da je Elek, na primer, predsednik Nadzornog odbora Olimpijskog centra Jahorina i da je namestio tender firmi svog rođaka, Elek mora biti nevin. U tom slučaju, kriv je onaj koji piše, a ne onaj koji navodno "namješta".
Zašto je to tako? Jer su novinari, po Elekovoj logici, strani plaćenici, domaći izdajnici, bjelosvetski ološ koji rade za novac i za interese stranih sila. Oni koji pišu o Eleku i sličnima nisu novinari, nego "hulje", "smeće", "teroristi". Na ovaj način se legitimitet oduzima onima koji kritikujú, a to znači da lopov odjednom postaje nacionalni heroj ili počasni ambasador.
Drugi problem Elekove teorije proizilazi iz njegove pretjerane samouverenosti. Njegove izjave o tome kako nikada nije bežao od koga i kako je "čovek koji nema mrlje u karijeri" govore mnogo o njegovom načinu razmišljanja. Zvuče hrabro, ali su u suštini tipične za ljude koji imaju ogroman novac i moć – novac i moć koji im omogućavaju da ne brinu o zakonima i da se ponašaju kao da su iznad njih. Počasni ambasador je vrlo osetljiv kada ga neko uvredi, ali nije mu problem vređati druge, jer je u poziciji da to čini bez posledica.
Dakle, Elek se oslanja na sistem u kojem je svaka prepreka zaobiđena novcem, a svaki problem rešava s pedeset ili sto hiljada maraka. On zna da živi u državi koja praktično ne postoji. U državi koja je uništila sve, od sistema do poverenja u institucije. U kojoj pravosuđe funkcioniše samo dok ne naiđe na pritisak, i u kojoj svi znaju da "ne može im niko ništa". U toj državi, Elek se ne mora plašiti zatvora, dok se svi ostali boje takve "slobode".
