Dobro došli u Bosnu i Hercegovinu – zemlju u kojoj strani kapital ne samo da ima prednost, nego i funkcioniše po paralelnim zakonima, dok domaći privrednici kopne pod teretom nametnute birokratije.
Njemački Lidl, jedan od najvećih maloprodajnih lanaca u Evropi, još nije ni otvorio prodavnicu u BiH, a već se ponaša kao da je premijer, sud, općina i ministarstvo – sve u jednom.
U proteklih nekoliko godina, Lidl je tiho i sistematski kupovao zemljišta širom zemlje, gradio objekte, regrutovao kadar i pripremao teren za prodor na tržište. Međutim, ono što uznemirava nije to što dolazi Lidl – već način na koji dolazi. Prema informacijama iz više izvora, ova njemačka korporacija dobila je status “strateški važne firme” za BiH, što praktično znači da za njih ne važe pravila koja važe za sve druge – pogotovo ne za domaće firme koje u ovoj zemlji pokušavaju legalno raditi.
Zamislite da ste domaći investitor koji pokušava otvoriti trgovinu, pekaru ili bilo kakav poslovni objekat. Mjesecima trčite od šaltera do šaltera. Općina traži jedan papir, urbanizam drugi, elektrodistribucija treći, i tako u krug. Ako imate sreće – dobijete dozvolu za godinu dana. Ako nemate – na kraju odustanete, jer ne znate više kome i šta treba platiti da se pomakne s mrtve tačke.
Za Lidl to nije problem. Građevinske dozvole padaju kao s neba. Riješavanje papirologije ide brže nego što se na domaćim šalterima otvara fascikla. Institucije ne odgovaraju na novinarske upite, iako su zakonom obavezne da to urade. Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa BiH je u potpunom muklu stanju, iako je upravo to tijelo koje bi trebalo nadgledati da li je neko dobio nelegalne privilegije. Zakonski rok za odgovor je prošao, ali iz Ministarstva – ni glasa. Šta kriju? I koga štite?
Znači li to da je ova država, koja se već ponaša kao privatna prćija političkih klanova, sada postala i servis za velike korporacije koje imaju novac i političke veze? Je li “strateški važna firma” samo eufemizam za “firma koja može raditi šta hoće”?
I dok se domaće firme guše, Lidl u BiH preuzima sve – čak i upravljanje. Na čelo kompanije je krajem prošle godine došao Dragan Čigoja, bivši šef Lidla Srbija. Uz njega su u menadžment dovedeni i Dean Sunek, Kristijan Zajec, Marko Stagličić i Novak Anđelić. Rezultat? Masovno otpuštanje lokalnih administrativnih radnika i potpuno preusmjeravanje liderskih pozicija na kadar iz Srbije.
Dakle, dok se bosanskohercegovački radnik nada da će dobiti šansu u nekoj od novih prodavnica, menadžment već dolazi upakovan iz susjedstva – s jasnim zadatkom da nadgleda, komanduje i upravlja. Još jedan kolonijalni model u kojem domaći ljudi mogu biti samo radnici na kasama, dok sve ostalo ostaje u rukama onih koji dolaze s gotovim rješenjima.
I nije ovo prvi put da se BiH ponižava pred stranim kapitalom. Ali je možda najbesramniji primjer do sada. Jer ovo nije ulaganje koje dolazi na zdravom temelju – već invazija uz prešutnu saglasnost vlasti. Vlasti koje ni na najobičniji novinarski upit ne odgovaraju, jer znaju da bi svaka rečenica mogla otkriti ogoljenu istinu: da je ova država davno prodata, i to ispod cijene.
Lidl ulazi u BiH sa sve većim zamahom, ali ne kao običan trgovac. Već kao sistem. Sistem koji zaobilazi pravila, sistem koji kroji svoj vlastiti put, sistem kojem domaći zakoni i institucije služe samo da mu čiste teren. A domaća konkurencija? Ona neka čeka na šalterima. Neka ispravlja zareze u formularima. Neka crkne od čekanja.
Ako se ne zaustavi ovakav pristup, uskoro ćemo imati tržište na kojem neće važiti zakon, već “status”. A status se neće dobijati po poštenju i kvalitetu, nego po tome koliko ste veliki, koliko novca nosite i koliko političara možete kupiti.
Bosna i Hercegovina nije tvornica za tuđe profite. I nije ničiji eksperiment za tržišnu anarhiju pod plaštom investicija.
Jer ako ovako nastavimo – uskoro nećemo imati ni tržište, ni ekonomiju. Imaćemo samo robove koji pune tuđe kase.
