Put ka Evropskoj uniji često se predstavlja kao karta za boljitak zemalja Zapadnog Balkana, ali dok čeka na članstvo, Bosna i Hercegovina bilježi koristi kroz finansiranje projekata koji navodno poboljšavaju svakodnevni život građana.
Jedan od ključnih alata ovog procesa je Interreg IPA program prekogranične saradnje između Hrvatske, BiH i Crne Gore, koji iza sebe ima niz realizovanih projekata s opipljivim rezultatima – barem na papiru.
Ovaj program, osmišljen kao most između zemalja članica EU i onih koje to tek trebaju postati, promovira zajedničko djelovanje u oblastima klimatskih promjena, energetike i odgovornog upravljanja resursima. Među najvažnijim projektima je Smart DeCARB, fokusiran na ugradnju obnovljivih izvora energije u energetski učinkovite zgrade u Bihaću, Karlovcu i Nikšiću. Cilj je smanjenje zavisnosti od konvencionalnih izvora energije i postizanje samodostatnosti. Iako ova ideja zvuči ambiciozno, postavlja se pitanje koliko su ovi projekti zaista održivi ili su samo privremeni poduhvati ovisni o donatorskim fondovima?
Bihać, često percipiran kao grad na margini političkih i ekonomskih tokova, postao je partner u više evropskih projekata, od odgovornog upravljanja otpadom do energetske tranzicije. Ciljevi uključuju smanjenje divljih deponija i modernizaciju lokalnih objekata poput Sportske dvorane „Luke“. Međutim, dok se rezultati ovih inicijativa hvale, realnost na terenu nerijetko govori drugačiju priču – deponije i dalje rastu, a održavanje modernizovanih objekata često postaje finansijski teret za lokalne vlasti.
Posebno je indikativno to što ovi projekti često zavise od ljudskih kapaciteta, čiji nedostatak u BiH predstavlja kroničan problem. S jedne strane, mladi i stručni ljudi masovno napuštaju zemlju u potrazi za boljim životom, dok se s druge strane javne institucije suočavaju s nedostatkom kvalifikovanih kadrova koji bi mogli implementirati ovako kompleksne inicijative.
Osim toga, pitanje je koliko su lokalne zajednice zaista uključene u planiranje i realizaciju ovih projekata. Evropski fondovi često dolaze s dugim listama uslova i tehničkih zahtjeva, zbog čega se fokus prebacuje na zadovoljavanje formalnih kriterija, dok stvarne potrebe građana ostaju u drugom planu. Istovremeno, troškovi ovih projekata nerijetko premašuju planirane budžete, što dodatno opterećuje lokalne vlasti koje već kubure s nedostatkom sredstava.
I dok se Bihać i drugi gradovi u BiH pokušavaju pozicionirati kao kredibilni partneri u evropskim projektima, ostaje otvoreno pitanje koliko su ovi poduhvati dugoročno održivi. Hoće li obnovljena energetska infrastruktura zaista donijeti značajne koristi lokalnoj zajednici, ili će s vremenom postati još jedan primjer neiskorištenih potencijala u zemlji koja već decenijama traži svoj put ka stabilnosti?
Prekogranična saradnja možda jeste prilika za napredak, ali ona ne može riješiti dublje strukturne probleme s kojima se BiH suočava. Bez jasne strategije, dugoročnog planiranja i ulaganja u ljudske kapacitete, ovakvi projekti rizikuju da postanu samo još jedan PR alat koji služi za pravdanje evropskih fondova, dok stvarne promjene ostaju na čekanju.
