Dok čitav svet danas odaje počast nevinim žrtvama genocida u Srebrenici, srpske vlasti — predvođene Aleksandrom Vučićem — koriste ovaj strašni zločin kao alat za unutrašnju represiju i političku manipulaciju.
Umesto suočavanja s prošlošću, režim u Beogradu sistematski falsifikuje istoriju, pretvarajući tragediju u propagandno oružje usmereno protiv građana koji traže pravdu, slobodu i istinu.
Od negiranja genocida do izgradnje kulta kolektivne žrtve
Beograd zvanično i dalje izbegava priznanje genocida, koristeći eufemizme poput „strašan zločin“. Taj jezik nije slučajan: on održava duh nacionalističkog mita o Srbima kao isključivim žrtvama istorije, a ne kao društvu koje mora da se suoči s vlastitim zločinima. Dok međunarodne institucije, uključujući Evropsku uniju, nedvosmisleno osuđuju svako poricanje genocida, vlast u Srbiji gura narod u izolaciju, suprotno osnovnim evropskim vrednostima.
Vučićevu retoriku dodatno ojačavaju sudske odluke koje simbolično potvrđuju političku liniju — poput nedavnog oslobađanja bivšeg komandanta Drinskog korpusa Milenka Živanovića, optuženog za ratne zločine nad Bošnjacima. Ovim potezima šalje se jasna poruka: rehabilitacija ratnih zločinaca nije samo dopuštena, već poželjna.
„Osveta Turcima“: Kome služe mitovi iz 90-ih?
Vučićevo manipulativno prisvajanje Srebrenice nije samo nastavak ratne propagande iz devedesetih, nego i savršen instrument za disciplinovanje unutrašnjih protivnika. Mit o „osveti Turcima“ i dalje živi u glavama onih koji sanjaju „Veliku Srbiju“, a predsednik Srbije taj mit koristi da bi prikrio sopstvene političke promašaje i ugušio glasove slobode.
Dok studenti i mladi širom Srbije dižu glas protiv korupcije, nasilja i autoritarizma, vlast im pokušava nalepiti etiketu „izdajnika“ i „mrzitelja Srba“. Retorika je otrovna: ko god traži istinu o Srebrenici automatski biva proglašen „neprijateljem naroda“ i „saradnikom Zapada“. Takav pristup podseća na totalitarne režime koji su građane pretvarali u poslušne podanike kroz strah i dezinformacije.
Spinovi za zamagljivanje stvarnosti
Vučić se u maju 2024. pred Generalnom skupštinom UN-a umotavao u srpsku zastavu, teatralno glumeći žrtvu globalne zavere. Tvrdio je da Rezolucija UN-a, koja 11. juli proglašava za Međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici, ima za cilj da „kolektivno okrivi srpski narod“. Istina je, međutim, daleko od toga: rezolucija nigde ne pominje ni Srbiju, ni srpski narod, ni Republiku Srpsku. Odgovornost je individualna, ne kolektivna. Ali u zemlji u kojoj se mitovi prodaju lakše od hleba, takve nijanse se ne čuju.
Vučićev režim koristi ovu naraciju kako bi demonizovao opoziciju i studente, predstavaljajući ih kao „rušitelje Srbije“ i agente stranih interesa. U tom performansu, svaki zahtev za pravdu postaje napad na „srpski identitet“, a svaki protest protiv nasilja postaje „zavera protiv države“.
Nova generacija ne pristaje na stare laži
Ipak, mladi koji su rođeni 1995. godine, oni koji danas pune ulice Beograda i Novog Pazara, ne žele da nose breme prošlih zločina. Ova generacija odbacuje narative koji opravdavaju krv i zločine, tražeći društvo koje će se zasnivati na istini, a ne na mitovima. Njihova energija i solidarnost sa mladima iz Sarajeva, Zagreba, Ljubljane i Skoplja pokazuju da Balkan ima novu šansu — šansu da raskine sa istorijskim otrovima.
Dok Vučić s jedne strane izbegava raspisivanje vanrednih izbora, s druge strane optužuje demonstrante za izdaju, poredeći ih sa nacistima i optužujući ih za sve nacionalne traume — od raspada Jugoslavije do nezavisnosti Kosova. Ovakva retorika nije samo opasna, već i duboko neodgovorna, jer dodatno truje društvo i stvara klimu linča.
Ko ruši prošlost, ruši budućnost
George Orwell je pisao: „Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost.“ U Srbiji danas, pitanje nije samo ko kontroliše prošlost, već i ko je spreman da je uništi zarad ostanka na vlasti. Vučićeva vlast pokušava da sruši svaki most prema budućnosti u kojoj će Srbija biti društvo odgovornosti i istine.
Ali u toj borbi, nova generacija pokazuje da nije spremna da prihvati laži. Njihov otpor je znak da se konačno rađa Srbija koja ne želi da bude taoc genocidnih fantazija i nacionalističkih halucinacija.
Vučić nije Srbija. I nikada neće biti. Srbija je na ulicama, među mladima koji skandiraju „Kukavica!“, koji šetaju sa transparentima „Nikada više“ i koji se ne plaše da kažu: Srebrenica je genocid. Ne zbog kolektivne krivice, već zbog moralne odgovornosti. To je jedini put ka budućnosti — i jedina prava osveta svim mitovima prošlosti.
