Debata o ulozi Ureda visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini ponovo je vraćena u fokus evropske javnosti, nakon što su bivši visoki predstavnici u BiH Carl Bildt i Wolfgang Petritsch u tekstu za Frankfurter Allgemeine Zeitung otvorili pitanje dugoročnog smisla međunarodnog nadzora nad Bosnom i Hercegovinom.
Njihov stav, da je OHR institucija koja je u početnoj fazi imala jasnu stabilizacijsku funkciju, ali da je s vremenom izgubila privremeni karakter i pretvorila se u trajni politički okvir, zapravo reflektuje širu dilemu evropske politike na Zapadnom Balkanu: da li je međunarodno upravljanje i dalje instrument napretka ili postaje kočnica političke zrelosti države.
Tri decenije nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma, Bosna i Hercegovina i dalje funkcioniše u složenom sistemu koji kombinuje formalni suverenitet i međunarodni nadzor. Takav model je u jednom periodu bio opravdavan potrebom za stabilizacijom postratnog društva, ali se danas sve češće dovodi u pitanje njegova dugoročna održivost.
Ključno pitanje više nije samo institucionalno, nego i političko: da li prisustvo OHR-a podstiče domaće aktere na preuzimanje odgovornosti ili ih, naprotiv, oslobađa pritiska da sami grade funkcionalne kompromise unutar vlastitog političkog sistema.
U promijenjenim globalnim okolnostima dodatno se komplikuje i pozicija međunarodne zajednice. Geopolitički odnosi više nisu stabilni kao u periodu neposredno nakon rata, a konsenzus velikih sila o budućnosti Bosne i Hercegovine postaje sve slabiji. Rusija je već godinama otvoreno kritična prema ulozi visokog predstavnika, dok se i zapadne politike sve više fragmentiraju i kreću ka pragmatičnim, često neusklađenim pristupima.
Posebno je značajna i transformacija američke politike, koja se sve više posmatra kroz prizmu ekonomskih i političkih interesa, a manje kroz jedinstvenu strategiju stabilizacije regiona. To otvara prostor za dodatnu neizvjesnost u pogledu budućnosti OHR-a i njegovog eventualnog nasljednika.
U takvom kontekstu, ideja o njegovom postepenom ukidanju sve češće se veže za evropsku perspektivu BiH. Međutim, ta perspektiva ostaje nedovoljno konkretizovana, jer se od Bosne i Hercegovine istovremeno očekuje i napredak ka članstvu u Evropskoj uniji i nastavak funkcionisanja u okviru međunarodno upravljanog političkog sistema.
Zbog toga se sve više nameće zaključak da je potreban novi strateški okvir – ne samo u smislu reforme ustavnog i političkog sistema BiH, nego i redefinisanja uloge međunarodne zajednice. Taj okvir bi, prema takvim analizama, morao biti zasnovan na postepenom prebacivanju odgovornosti na domaće institucije, uz jasno definisan evropski integracijski put.
U tom procesu, pojedina pitanja koja su godinama bila u nadležnosti OHR-a i visokih predstavnika Christian Schmidt, mogla bi biti integrisana u pregovarački okvir sa Evropskom unijom, čime bi se izbjegla stalna politička blokada i institucionalna paraliza.
Ipak, ostaje otvorena dilema da li su politički akteri u BiH spremni za takav zaokret, ali i da li je međunarodna zajednica spremna da se odrekne instrumenta koji je, uprkos kritikama, dugo služio kao krajnji garant stabilnosti.
Budućnost Bosne i Hercegovine zato ostaje između dva modela: jednog koji počiva na produženom međunarodnom nadzoru i drugog koji podrazumijeva punu odgovornost domaćih institucija u okviru evropske integracije. Ishod tog procesa odrediće ne samo institucionalni oblik države, nego i njen politički kapacitet da funkcioniše bez spoljnog upravljanja.
