Ispraćamo još jednu turbulentnu godinu u kojoj je Bosna i Hercegovina, uprkos stalnim političkim sukobima i blokadama, ipak načinila nekoliko konkretnih koraka na evropskom putu. Godina 2025. završava bez dva ključna evropska zakona – o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću i o Sudu BiH – i bez imenovanja glavnog pregovarača, što znači da još uvijek nemamo ni datum prve Međuvladine konferencije s Evropskom unijom. Sve to objektivno predstavlja ozbiljan zastoj. Međutim, slika nije crno-bijela, koliko god se takvom često predstavljala u javnosti.
U sjeni velikih političkih svađa, BiH je tokom godine uspjela provesti niz reformi koje su prepoznate i na evropskom nivou. Ratifikovani su važni međunarodni sporazumi, prije svega s Eurojustom i Frontexom, čime je zemlja dodatno uključena u sigurnosne i pravosudne mehanizme Evropske unije. Usvojeni su i zakoni o zaštiti ličnih podataka i o graničnoj kontroli, koji su dugo bili na listi obaveza, ali su gotovo u potpunosti pali u drugi plan zbog stalnog fokusiranja na dva „kapitalna“ zakona i političkih prepucavanja oko imenovanja glavnog pregovarača.
Jedan od najznačajnijih iskoraka, iako sa zakašnjenjem od gotovo godinu dana, jeste usvajanje Reformske agende, čime se Bosna i Hercegovina konačno priključila ostalim državama Zapadnog Balkana u okviru Plana rasta Evropske unije. Time je otvorena mogućnost za pristup značajnim finansijskim sredstvima, ali samo pod uslovom da institucije države hitno pređu s formalnih odluka na konkretnu implementaciju. Ratifikacija sporazuma o instrumentu i zajmu, imenovanje nacionalnog koordinatora i uspostavljanje jasne institucionalne odgovornosti ostaju zadaci koji se više ne smiju odgađati, posebno jer su rokovi za dio reformskih mjera već istekli, a novi su postavljeni za sredinu 2026. godine.
Istovremeno, Bosna i Hercegovina i dalje kasni tamo gdje je politička šteta možda i najveća – u regionalnoj saradnji i slobodi kretanja. Sporazumi o mobilnosti dogovoreni u okviru Berlinskog procesa već dugo čekaju na ratifikaciju, a BiH je i dalje jedina zemlja Zapadnog Balkana koja nije omogućila putovanja s ličnim kartama unutar regije. Vizni režim za građane Kosova ostaje simbol tog zastoja i jasan signal da evropske i regionalne obaveze često ostaju taoci unutrašnjih političkih kalkulacija.
Dodatni problem predstavlja činjenica da ulazimo u izbornu godinu. Iskustvo pokazuje da su kompromis i reformski zamah tada još teže dostižni. Pitanja poput izbornog zakonodavstva, jačanja integriteta izbornog procesa i reforme pravosuđa već sada su gurnuta u stranu, uz obrazloženje da „nije vrijeme“. Upravo je to obrazac koji se godinama ponavlja: zakoni se donose ili ne donose u zavisnosti od dnevne politike, a ne dugoročnih potreba društva.
Još zabrinjavajuće od samog neusvajanja zakona jeste njihova slaba ili nikakva primjena. Čitav niz propisa koji su ranije usvojeni u okviru evropskog puta – od zakona o VSTV-u, preko slobode pristupa informacijama, do sprečavanja pranja novca i sukoba interesa – u praksi ostaje mrtvo slovo na papiru. Bez podzakonskih akata, nezavisnih institucija i stvarne političke volje, evropske reforme se svode na formu bez suštine. Time se ne gube samo sredstva i rokovi, već se ozbiljno narušava kredibilitet BiH pred Evropskom komisijom i državama članicama koje će u konačnici odlučivati o proširenju.
Godina na izmaku još jednom je pokazala da se politički fokus u BiH uporno zadržava na onome oko čega nema dogovora, dok se postignuti sporazumi i ostvareni pomaci brzo sklanjaju iz javnosti. Razlog je jednostavan: konflikt donosi političke poene, dok kompromis rijetko kome koristi u kratkom roku. Ipak, evropski proces sve jasnije šalje poruku da se dogovor nagrađuje – finansijski, politički i institucionalno.
Ako postoji jedna pouka iz 2025. godine, onda je to spoznaja da evropski put Bosne i Hercegovine ne stoji isključivo zbog komplikovanih procedura ili „prezahtjevnog“ Bruxellesa, već prije svega zbog nedostatka unutrašnje političke volje. Bez promjene tog odnosa, ni naredna godina – izborna ili ne – neće donijeti suštinski iskorak. Sa njom, čak i ograničeni dogovori mogu postati temelj za stvarni napredak, a ne samo još jedna propuštena prilika u dugom nizu.
