U političkom prostoru RS odavno se ne vodi samo borba ideja, nego borba narativa u kojem ekonomija sve više zamjenjuje ideologiju, a statistika postaje sredstvo političkog marketinga.
U tom okviru, predsjednik SNSD-a Milorad Dodik ponovo zauzima centralnu poziciju – ne kao formalni nosilac izvršne vlasti u svakodnevnom smislu, nego kao politički narator ekonomske budućnosti koja se najavljuje s puno samopouzdanja, ali s malo fiskalne transparentnosti.
Njegove poruke o rastu plata, penzija i boračkih davanja zvuče kao klasični predizborni optimizam: jednostavne, direktne i emocionalno efikasne. U političkoj komunikaciji to je poznata strategija – obećati kontinuitet rasta i stabilnosti u trenutku kada ekonomski pokazatelji zahtijevaju kompleksnija objašnjenja. Problem nastaje onog trenutka kada se političke najave odvoje od institucionalne odgovornosti za njihovu realizaciju.
Jer, dok se govori o “stvaranju preduslova za rast”, ostaje otvoreno pitanje koliko je taj rast rezultat strukturnih reformi, a koliko rezultat fiskalne ekspanzije koja se oslanja na zaduženje i kratkoročne budžetske intervencije. Upravo tu opozicija pokušava pronaći svoj politički prostor, upozoravajući da se iza retorike stabilnosti može kriti dugoročna ranjivost javnih finansija.
Međutim, ni opozicioni diskurs nije imun na političku jednostranost. U pokušaju da ospori optimizam vlasti, često pribjegava jednako simplifikovanom narativu o “neizbježnom finansijskom slomu”, što dodatno polarizuje javni prostor i otežava ozbiljnu ekonomsku debatu. Umjesto analize strukture duga, investicija i rasta, građani dobijaju dva ekstremna tumačenja iste stvarnosti: jedno u kojem je sve stabilno i raste, i drugo u kojem je sistem pred kolapsom.
U takvom ambijentu ekonomija prestaje biti stručno pitanje, a postaje politički resurs. Svaka statistika BDP-a, svaka najava povećanja plata i svako novo zaduženje ulazi u kampanjski arsenal, gdje se ne vrednuje po fiskalnoj logici nego po političkom efektu.
Zanimljivo je da se, paralelno s ekonomskim porukama, sve više potiskuju klasične nacionalne teme koje su godinama dominirale političkom scenom. To nije nužno znak političke zrelosti, već prije prilagođavanje tržištu političke pažnje koje se mijenja. Građani, umorni od identitetskih konflikata, sve više reaguju na ekonomska pitanja – plate, cijene, zapošljavanje. I vlast i opozicija to jasno vide, pa se politička borba premješta na teren budžeta i životnog standarda.
U toj novoj areni, Dodik ostaje centralna figura političkog kapitala vlasti: prepoznatljiv, direktan i prisutan u gotovo svakoj temi koja nosi težinu ekonomske odluke. Ali upravo ta personalizacija ekonomskih politika nosi i rizik – jer što su obećanja više vezana za političku figuru, to je veća odgovornost te figure za svako odstupanje između najave i stvarnosti.
Na drugoj strani, opozicija još uvijek traži jedinstvenog i jasnog kandidata i strategiju koja bi nadmašila puku kritiku. Bez toga, ostaje zarobljena u reaktivnoj politici – odgovaranju na poteze vlasti umjesto kreiranja vlastitog ekonomskog narativa.
Na kraju, ključna dilema nije da li će biti povećanja plata ili novih zaduženja, nego da li politički sistem uopšte još razlikuje kratkoročni izborni interes od dugoročne fiskalne održivosti. Jer dok se vodi bitka za političku percepciju, stvarna ekonomija nastavlja da funkcioniše po mnogo manje političkim, a mnogo više matematičkim pravilima.
