Sarajevo je grad u kojem je saobraćajni kolaps postao svakodnevica, a ne izuzetak.
Više ne postoji jutarnja ni popodnevna špica — gužva je stalna, u svako doba dana, bez pravila i predaha. Grad koji je nekada imao ritam, danas stoji.
Građani gube sate u kolonama, kasne na posao, sastanke i kući dolaze iscrpljeni, ne zato što su radili više, nego zato što su se probijali kroz saobraćajni haos. Poseban apsurd je nemogućnost da se dobije taksi. Dispečeri se ne javljaju, a vozači otvoreno priznaju da im se ne isplati voziti po gradu koji je pretvoren u nepokretni parking.
Ovo više nije pitanje strpljenja, već nepostojanja sistema. Bez jasne saobraćajne strategije, bez koordinacije radova, bez stvarne kontrole i dugoročnog plana, Sarajevo je grad koji se guši u vlastitom prometu. Građani plaćaju cijenu improvizacija i neodgovornosti onih koji bi trebali planirati, predviđati i rješavati.
Saobraćaj nije luksuz, nego osnovna infrastruktura funkcionisanja grada. Dok se odgovornost prebacuje s jednih na druge, Sarajevo stoji — bukvalno i simbolično. A pitanje više nije kada će biti bolje, nego koliko dugo ćemo još ovako.
