GODIŠNJI ODMOR DRŽAVE BIH: TRAJE VEĆ GODINAMA, A JOŠ SE NIKO NIJE VRATIO

Vlasti na kolektivnom odmoru od zdravog razuma: Neka se ne vraćaju, biće nam lakše

Kristo forto dodik konakovic niksic covic etto

Evropa ide na godišnji. To je jasno, toplo, ljetno i logično. Institucije zatvaraju vrata, političari spuste ton, protokoli se odgode za septembar, sve uz poruku: "Vidimo se nakon pauze, kad se odmorimo da ponovo radimo."

A šta radi Bosna i Hercegovina?

Ona je na godišnjem odmoru – od trenutka kada je ova vlast zakoračila u svoje fotelje. Samo što, za razliku od Evrope, niko se s tog odmora ne planira vratiti.

Narod se davno vratio – u stvarnost, u redove pred bankama, na minus u novčaniku, u agoniju biroa, u molitve pred domovima zdravlja, u toplotu stanova bez klime i hladnoću frižidera bez sadržaja. Ali vlast?

Vlast je otišla. I zaboravila da se ikad pojavila.

Dobro, ne baš potpuno. Nepravedno bi bilo reći da baš ništa ne rade. Jer nešto ipak funkcioniše – i to savršeno. Korupcija, nepotizam, kriminal, političko uhljebništvo, klijentelizam, raspodjela tendera po babama, amidžama, tetkama i biznis-kumovima. Sve to radi – punom parom, bez prestanka.

To su jedine “institucije” koje ne idu na godišnji. One su 24/7 dostupne, operativne, žive – hrane se budžetom, dišu preko javnih nabavki i razmnožavaju se po ministarstvima kao gljive poslije kiše.

Ali zato sve drugo – sve ono što bi moglo pomoći građanima, radnicima, poljoprivrednicima, studentima, bolesnima, starima – sve to je stalo. Nije pauzirano. Zamrznuto. U klinčima između nesposobnosti, aljkavosti, i brutalne nebrige.

Ova godina je trebala biti ključna. Evropski put, reforme, Plan rasta, novac iz EU, borba protiv inflacije, ekonomska strategija… A šta je urađeno?

Ništa. Osim što su nas uspjeli dodatno zadužiti. Čestitamo!

Dok druge države povlače milijarde za razvoj, Bosna povlači narod za nos. Plan rasta kod nas znači plan duga. Reforme su kod nas deformirane. Evropski put vodi preko sela zvanog "Zaborav".

I sve to u režiji najbizarnije političke kombinacije na ovim prostorima – trojke koja se kune u "novu politiku", u tandemu sa starim nacionalnim mešetarima koji su Bosnu isisavali decenijama. Rezultat? Haos s predumišljajem.

Dok se Evropa odmara, BiH tone. Ne zato što ne može, već zato što ne želi. Tačnije – zato što oni koji vode ovu zemlju nemaju ni volje, ni znanja, ni hrabrosti. A najgore od svega – nemaju ni srama.

Njihove ruke nisu vezane – njih jednostavno ništa ne zanima.

U zemlji u kojoj:

– Narod ne zna da li će preživjeti sljedeći račun za struju, – Penzioneri biraju između tableta i hljeba, – Mladost se pakuje za Irsku čim primi diplomu, – Djeca uče o domovini koja ih ne želi,

… vlast mirno ljetuje.

I kad se vrate (ako se vrate), vratiće se s osmijehom, sa selfiejima s jadranske obale, sa novim ugovorima za javne nabavke, sa svježim kadrovskim rošadama. Novi direktori, nove sekretarice, nova auta, nova obećanja. A narod? Novi minus.

I zato, da budemo iskreni: možda je bolje da se ne vraćaju. Jer svaki put kad se vrate, učine štetu. I to ne malu.

– Privatizuju nešto što nije njihovo,

– Zaduže nas za nešto što nam ne treba,

– Uvale nove stranačke kadrove na mjesta gdje bi trebali sjediti stručnjaci,

– Rasprodaju državu za još jedan mandat.

Svaki njihov povratak znači novu propast. Zato, nek’ ljetuju! Nek’ plove, brčkaju se, slikaju se uz piće s kišobrančićem! Samo nek’ ne dolaze više u institucije. Jer kad dođu, narod počne iseljavati. Investitori bježe. Inflacija skače. Država nestaje.

Možda je BiH jedina zemlja na svijetu u kojoj se narod iskreno moli da mu vlast više ne dođe na posao.

A dok nas "vode" ministri koji se povezuju s narkokartelima, predsjednici koji se klanjaju pred koalicionim gospodarima, lideri koji šalju novac u ruke kumova i savjetnika, dotle ćemo ostati zarobljeni u paklu improvizacije, pljačke i beznađa.

Jer ovdje više ne važe zakoni. Ne važe pravila. Ne važi Ustav. Važi samo jedno: ako nisi dio “njihovih”, onda si ničiji.

Zato neka ostanu na godišnjem. Neka više nikada ne dođu nazad.

Možda, baš kad oni nestanu, ova zemlja počne da diše. Možda tada neko novi preuzme – neko ko neće krasti. Neko ko zna da posao ministra nije fotelja, nego odgovornost. Možda tada BiH ne bude više predmet šale, nego država.

Do tada, narod će – po običaju – sam nositi i državu i inflaciju i propast na leđima.

Ali i kljuse ima svoj prag bola. Kad padne – nek’ se zna ko ga je jahao.