Dok vlasti u Federaciji Bosne i Hercegovine ubrzano guraju projekat Južne plinske interkonekcije, vrijedan oko 1,5 milijardi KM, sve je više signala da se paralelni projekat u Republici Srpskoj – dugo najavljivana Istočna interkonekcija – suočava s ozbiljnim strateškim problemima, pa čak i gubitkom osnovne svrhe.
Iako je ovaj projekat godinama promovisan kao ključni energetski pravac kojim bi ruski plin preko Srbije stizao u Bosnu i Hercegovinu, trenutne geopolitičke okolnosti i energetske politike Evrope dovode u pitanje njegovu izvodivost. U političkim i stručnim krugovima sve glasnije se postavlja jednostavno, ali ključno pitanje: ako zemlje kroz koje bi gas morao proći odustaju od ruskog energenta, kako će on uopće stići do BiH?
Geopolitika briše planove
Evropska unija već duže vrijeme radi na potpunom smanjenju ovisnosti o ruskom plinu, a planovi ukazuju da bi od 2028. godine ovaj energent mogao biti u potpunosti eliminisan s evropskog tržišta. Iako Bosna i Hercegovina nije članica EU, njena energetska politika neminovno prati evropske tokove, posebno zbog infrastrukturne povezanosti i regulatornih standarda.
U tom kontekstu, projekat Istočne interkonekcije, koji se oslanja upravo na ruski plin, sve više izgleda kao politički, a ne energetski racionalan potez. Čak i zemlje koje su ranije bile oslonjene na ruski gas, poput Mađarske i Srbije, već aktivno rade na diverzifikaciji izvora snabdijevanja, tražeći alternative kroz LNG terminale i nove pravce iz Azerbejdžana, Bliskog istoka i SAD-a.
Ako te zemlje promijene svoju energetsku strategiju, logično se nameće zaključak da će i tranzitni pravci za ruski plin nestati. Bez tranzita – nema ni isporuke.
Projekat bez temelja
Istočna interkonekcija je zamišljena kao gasovod koji bi iz Srbije ulazio u Republiku Srpsku, prolazio kroz Brčko i završavao u Banjoj Luci. Međutim, sve su češći signali da bi se ovaj projekat mogao svesti isključivo na unutrašnju gasnu infrastrukturu, bez međunarodnog priključka koji bi osigurao snabdijevanje.
Takav razvoj događaja faktički bi značio da se gradi mreža bez sigurnog izvora plina – što dovodi u pitanje ekonomsku opravdanost ulaganja od oko 1,3 milijarde KM.
Uprkos tome, vlasti u Republici Srpskoj nastavljaju s pripremama i najavama realizacije, uz tvrdnje da će projekat biti finansiran vlastitim sredstvima. Međutim, bez jasnog odgovora na pitanje snabdijevanja, projekat ostaje u sferi neizvjesnosti.
Južna interkonekcija kao kontrateža
Za razliku od toga, projekat Južne interkonekcije u Federaciji BiH temelji se na diverzifikaciji izvora i povezivanju s evropskim gasnim tržištem, čime se nastoji smanjiti energetska ovisnost i povećati sigurnost snabdijevanja.
U igru ulaze i velike međunarodne kompanije, što dodatno jača povjerenje u realizaciju ovog projekta. Upravo ta razlika u pristupu – diverzifikacija nasuprot oslanjanju na jedan izvor – sve više definiše energetski jaz unutar same države.
Politička upornost naspram tržišne realnosti
Istočna interkonekcija dugo je bila politički prioritet vlasti u Republici Srpskoj, ali se sada suočava s realnošću tržišta i međunarodnih odnosa. Energetika, za razliku od politike, ne trpi dugoročne iluzije – gas mora imati izvor, pravac i kupca.
Bez toga, i najambiciozniji projekti ostaju samo skupe ideje na papiru.
U narednim mjesecima biće jasno da li će vlasti u RS redefinisati ovaj projekat i prilagoditi ga novim energetskim tokovima, ili će nastaviti insistirati na modelu koji sve više gubi uporište u stvarnosti. Jedno je sigurno – energetska mapa regiona se mijenja, a oni koji se ne prilagode, rizikuju da ostanu izolovani i bez ključnih resursa.
