Dok Brisel razgovara o proširenju, iza zatvorenih vrata samita uspostavljaju se nove granice političkog utjecaja na Balkanu i testiraju se nove linije sukoba između Zapada, Rusije i regionalnih aktera...
Na prvi pogled, samit u Tivtu može izgledati kao još jedan rutinski sastanak lidera Evropske unije i zemalja Zapadnog Balkana, ispunjen deklaracijama o integraciji, regionalnoj saradnji i evropskoj perspektivi. Ali stvarnost je mnogo složenija. Tivat nije samo diplomatska destinacija odabrana zbog svog položaja na Jadranu. Postao je pozornica na kojoj se odvija jedna od najvažnijih geopolitičkih bitaka za budućnost Balkana i za sam kredibilitet Evropske unije u regionu.
Nakon više od dvije decenije obećanja, odlaganja i razočaranja, čini se da je Brisel zaključio da je politički vakuum stvoren njegovim oklijevanjem postepeno popunjen od strane drugih aktera. Rusija, Kina, Turska, a u određenim slučajevima čak i zemlje Perzijskog zaliva, izgradile su mehanizme uticaja koji se protežu od ekonomije do sigurnosti, od medija do politike. Rat u Ukrajini je fundamentalno promijenio stratešku percepciju Evrope i jasno stavio do znanja centrima odlučivanja u Parizu, Berlinu i Briselu da se Balkan više ne može tretirati kao udaljena periferija koja beskrajno čeka u hodnicima proširenja.
Upravo iz tog razloga, samit u Tivtu ne treba čitati kao običnu konferenciju, već kao politički signal. Pitanje evropskih integracija nije jedino na stolu. Na stolu je kontrola nad strateškim prostorom Zapadnog Balkana. Po prvi put nakon mnogo godina, Evropska unija pokušava da povrati političku inicijativu u regionu gdje je njen uticaj počeo da se dovodi u pitanje. To takođe objašnjava prisustvo najvažnijih ličnosti evropske politike i intenzitet diskusija koje se vode izvan zvaničnih izjava.
Srbija je u centru pažnje. Ne slučajno. Beograd i dalje ostaje glavni čvor balkanske jednačine. S jedne strane, najveća je zemlja kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. S druge strane, održava snažne političke, ekonomske i emocionalne veze s Moskvom. Ova ambivalentnost je godinama bila podnošljiva, ali u novoj evropskoj sigurnosnoj klimi postaje sve teže prihvatiti. Poruka koja dolazi iz Tivta je da se era balansiranja između Istoka i Zapada bliži kraju. Evropska unija zahtijeva jasnije izbore i odlučnije pozicioniranje.
Nije slučajno da su paralelno sa samitom intenzivirane diskusije o neformalnim diplomatskim dokumentima, takozvanim 'non-paperima', koji govore o oštrijem pristupu faktorima koji dovode u pitanje institucionalnu stabilnost Bosne i Hercegovine i integracijske procese u regiji. Diplomatskim jezikom rečeno, non-papersi nisu obavezujući dokumenti, ali često služe kao epruvete za politike koje se kasnije mogu materijalizirati. Činjenica da se ime Republike Srpske i njenog rukovodstva sve češće spominje u evropskim krugovima pokazuje da je strpljenje Brisela sa separatističkim tendencijama ušlo u novu fazu.
Pored Bosne i Srbije, samit u Tivtu je poruka i za cijeli region. On signalizira da Evropska unija pokušava izgraditi novu političku i sigurnosnu arhitekturu na Balkanu, u vrijeme kada se kontinent suočava s neviđenim izazovima. Od rata u Ukrajini do globalne konkurencije s Kinom, od energetskih kriza do hibridnih prijetnji, Balkan se više ne posmatra samo kao projekat proširenja, već kao dio evropske unutrašnje sigurnosti. Ovo je možda najveća strateška promjena koja se tiho dešava.
U tom kontekstu, Albanija i Crna Gora dobijaju novu političku težinu. Obje zemlje se doživljavaju kao pouzdani partneri i kao relativne priče o uspjehu u poređenju sa zastojima koji i dalje karakteriziraju druge dijelove regije. Za Tiranu je ovo trenutak koji se mora iskoristiti diplomatskom inteligencijom, jer bi novi tempo proširenja mogao stvoriti prilike koje su do jučer izgledale daleke.
Međutim, najvažnije pitanje ostaje da li je Evropska unija spremna da ono što se danas predstavlja kao politička vizija potkrijepi konkretnim odlukama. Balkan je u proteklih dvadeset godina čuo mnoga obećanja. Ono što nedostaje nisu deklaracije, već djela. Da li će se Tivat pamtiti kao historijski trenutak neće zavisiti od saopštenja za javnost ili fotografija lidera na Jadranu. To će zavisiti od toga hoće li nakon ovog samita započeti prava faza integracije, s rokovima, investicijama i opipljivim odlukama.
Jer istina iza samita u Tivtu je mnogo veća od diskusije o proširenju. Radi se o tome ko će oblikovati političku budućnost Balkana u narednoj deceniji. Evropska unija pokušava pokazati da još uvijek ima taj kapacitet. Ali da bi uvjerila region, ovaj put će joj trebati više od diplomatije. Trebat će joj odlučnost. I tu će se mjeriti uspjeh ili neuspjeh onoga što se danas dešava u Tivtu.
